Ovaj tekst je zbirka fraza koje svakodnevno koristimo na poslu i van posla, a koje su, koliko god benigno delovale, izvor samoograničenja koje nas sprečava da napredujemo, da se osamostaljujemo i razvijamo. Sumnjam da postoji iko ko se rodio imun na njih. Ja definitivno nisam, zato me toliko i pogađaju. Zato sam i rešila da ovo napišem i objavim – ako sam ih javno osudila, biće me previše sramota da ih ponovo izgovorim.
Pera sigurno zna šta radi
Ako ti je makar palo na pamet da Pera ne zna šta radi, velika je verovatnoća da je baš to slučaj. OK, nemoj uvrediti Peru i reći mu da je budala, ali ga slobodno pitaj kako zna da je baš njegov način najbolji i koje je još načine razmotrio. Možda oboje saznate nešto novo i zajedno dođete do nekog boljeg rešenja.
*Ovo važi i u slučajevima kada ti je Pera nadređen ili stariji kolega
“Zašto to tako izgleda?”
“Pera je eksplicitno tako zahtevao.”
“Je l’ tebi to ima smisla?”
“Pa ne, ali valjda Pera zna šta radi.”
“…”
Uvek smo to tako radili
Pa šta ako smo to oduvek tako radili? Verujem da je u nekom momentu rečenica “Pa, oduvek smo kupovali i prodavali ljudska bića kao robove…” bila istinita, ali to je ne čini ništa manje strašnom. Jedini način da se napreduje je da se stvari menjaju. Pa šta ako boli?
“Zašto šaljemo te izveštaje svake nedelje? Kome to uopšte koristi?”
“To su nam tražili.”
“Možda postoji neki efikasniji način da im se dostave te informacije?”
“Da, ali uvek smo ovako radili.”
“…”
Nije to moj posao
Ovo možeš da pomisliš ili izgovoriš samo u slučajevima tipa: zaposlen si kao medicinski tehničar, a neko od tebe traži da obaviš rekonstrukciju mitralnog zaliska. Prestani da gledaš šta je tačno u opisu tvog posla, pomozi ljudima oko sebe i nauči nešto novo.
*Pazi da pritom ne povrediš sebe, kolege i organizaciju (emocionalno, fizički ili materijalno)
“Šta se događa?”
“Nema interneta, admin nije tu.”
“Zašto ne pozoveš provajdera da vidiš kako to može da se reši?”
“Nije to moj posao.”
“…”
Moja omiljena:
Država / menadžment treba to da reši
Inherentna ljudska težnja je da izbegavamo neprijatne situacije dok ne eskaliraju. Ako smo nezadovoljni žalimo se jedni drugima, a ne onima koji mogu da nam reše problem. Ako se i požalimo, činimo to vrlo suptilno, a u sebi vrištimo. Čekamo da neka tamo vlada ili neki tamo menadžment vide šta nam fali, pa da nam to daju. Znam da je teško promeniti nešto što nam je usađeno toliko duboko u odgoj, ali hajde da se složimo oko jedne vrlo očigledne stvari: ako nam nešto smeta, jedini način da se to zagarantovano NE reši je da po pitanju toga ne radimo ništa konstruktivno.
“Ljudi iz moje zgrade bacaju smeće kroz prozor… To država treba nekako da reši!”
“…”
Još neki ‘kandidati’ koji iritiraju ljude oko mene:
Većina misli da…
Moj kolega, zovimo ga Stefan za potrebe ovog teksta, a još pre zato što mu je to ime, naročito je osetljiv na ovu frazu. Stefana veoma nervira ova fraza zato što se gotovo nikada ne izgovara u kontekstu rezultata neke statistike koja oslikava šta misli većina, ali se zato koristi za sakrivanje iza neimenovane gomile kada ne želimo ili ne možemo da pravilno argumentujemo sopstveno mišljenje. Koliko često vi koristite ovu frazu?
To je teško u praksi
Drugi kolega, koji mi nije zapravo kolega, nego više savetodavac, često se nalazi u ulozi savetodavca. Kao odgovor na neke savete dobija frazu “Da, ali to je teško u praksi.” Ovo je jedna velika istina! Naravno da je teško primeniti nešto u praksi, pogotovo ako iziskuje promene, a svi znamo koliko su promene teške. Teško je početi vežbanje posle novogodišnjeg i božićnog prejedanja, a kamoli ‘agilizovati’ jednu tradicionalnu organizaciju. Ali, ako ste već uvideli da je neka promena potrebna, hoćete li dozvoliti da vas zaustavi to što je nešto teško u praksi?
Niko mi nije rekao
“… to je kao kada bi proizvođač automobila napravio auto u kojem vazdušni jastuci izleću u nasumičnim momentima, i prodavao ga tako dok mu kupci ne kažu da ne žele da vazdušni jastuci izleću u nasumičnim momentima… ko bi to uopšte kupio?”, reče, otprilike, moj kolega na temu šta se sve ne sme raditi u razvoju softverskih proizvoda. Simpatično je to što je taj kolega dovoljno mlad da mu se ovakav izgovor može i oprostiti, pa ipak, on ga je izdvojio kao “major no-no”. Kada ste vi poslednji put izgovorili ovako nešto?
Da rezimiram:
Ako malo bolje pogledate, verovatno ćete shvatiti da su ove fraze samo šarene zamene za “Mrzi me da se cimam.” Zato i jesu opasne, jer svi znamo da bez ‘cimanja’ nema napretka. Da li imate neku da dodate?
4 Odgovora
Vedran Opacic
Super clanak, jedino me je poslednja fraza malo namucila, morao sam vise puta da pricitam da bih razumeo poredjenje za vazdusne jastuke 🙂
Sve su ovo nazalost upobicajne fraze a “lud” je onaj ko radi vise nego sto mu je receno. I dalje se podrazumeva klasicna definicija “radne snage”, radi posao koji je opisan. Ako te slucajno nesto sprecava u tome, nije na tebi da resavas, cekaj nadredjenog pa makar ti propao ceo radni dan cekajuci.
Ali opet, sa druge strane kad pogledam, to je i veoma dobra stvar za one koji nisu takvi. Munjevito brzo se napreduje u organizaciji, cim se pokaze i mali trag inicijative. U takvoj konkurenciji opsteg mrtvila, veoma je lako biti primecen.
U licnom primeru na mom prvom poslu, cak nisam ni imao neku zelju i ambiciju da napredujem, vec mi je jednostavno bilo dosadno raditi samo posao za koji sam zaposlen, pri tom ignorisuci probleme koje sam vrlo lako mogao da resim sam bez cekanja da mi neko naredi, kao i da olaksam samom sebi rad optimizujuci i automatizujuci neke ponavljajuce procese.
Ana Marija Ćirić
Vedrane, hvala na komentaru. Moram da priznam da je ovo prva stvar koju sam napisala (a da nije ostalo na mom kompu) još od srednje škole, pa sam baš srećna što se nekome svidelo!
Ja ne volim to što se iko smatra “radnom snagom” i nastoji da se cima što manje. Verujem da svako ima tu potrebu za izazovom, za zanimacijom, ne znam kako se zašto se uvaljujemo u te situacije da samo radimo šta nam se kaže i gledamo da otaljamo stvari…
Je l’ misliš da je nedostatak konkurencije dobra stvar?
Vedran Opacic
Na stranu to sto sam umereni pesimista, mozda sam nekada i bio misljenja da svi ljudi valjda imaju potrebu za izazovom, ali na zalost promenio sam ga kada sam video koliko njih se, cak i u IT sektoru koji manje vise zahteva konstantno napredovanje, malo interesuje za bilo sta osim za obavljanje apsolutnog minimuma koji se od njih trazi da ne bi izgubili posao.
Ljudi koji uce i napreduju ne zbog novca, nego zato sto jednostavno vole to se veoma cesto krecu u slicnim krugovima, pa mozda i prestanu biti svesni te amorfne mase, U njoj ima neverovatno mnogo ljudi koji napreduju samo pod spoljnim uticajem, tj naredi im se da nauce nesto novo neophodno za projekat koji je firma dobila, ili na trzistu rada vise ne mogu da nadju posao i moraju da nauce nesto novo.
Ne kazem da su to generalno amorfni ljudi, verovatno ima stvari koje ih interesuju u zivotu (bar se nadam), ali u poslu kojim se bave, ne pokazuju to. Rade tacno do kraja radnog vremena, skoro nikada ne idu na skupove ili predavanja gde mogu nesto da nauce, osim kada mozda ne ide cela firma (jos bolje ako im je placeno) pa se pridruze. Rade za svoju platu i zadovoljni su time. To je bukvalno “radna snaga”, oni povuku koliko se od njih trazi i ni milimetra vise.
Mislim da i Cedomirovic moze da posvedoci slucaju kada nam je u firmu dosao novi kolega, koji cak nije ispunjavao ni taj kriterijum “radna snaga”, vec je konstantno pricao i pricao i pricao, toliko mnogo da niko nije mogao da se koncentrise ni minut na svoj rad. Od nekih zajednickih poznanika smo culi da se pozalio kako smo u firmi “previse ozbiljni” i da se u prosloj firmi mnogo vise zezalo a opet se sve postizalo. Ako kazem da je kolega i dobio posao kod nas zato sto je doticna prosla firma propala od silnog postizanja sve ce biti jasno… Isto tako ne moram ni da kazem da se u firmi zadzao veoma kratko ali ubrzo nakon toga je nasao novi posao. Zasto, pa eto bas zbog konkurencije… tj njenog nedostatka.
Jedno je kada konkurenciju ubija neko ko osvoji pozicuju i ljubomorno ne dozvoljava nikome drugome da se priblizi. Ali drugo je skroz kada tih drugih jednostavno i nema. Posto je u ponuda mala, a potraznja velika, velike su i nagrade za takve. Kompletan IT sektor je primer toga, mnogo potraznje za kvalitetnim ljudima, a relativno mala ponuda i ne samo kod nas, nego u celom svetu. Isto je i za ljude koji zele da napreduju i usavrsavaju se, ne zbog novcane nagrade, vec zbog sebe.
Za nekoga ko zeli da postigne svoj maksimum, takva sredina je idealna. Radice ono sto voli i bice veoma dobro nagradjen za to. Ali cak i to nije tacno za sve firme nazalost. Negde cak ni takva zainteresovanost ne donosi ama bas nista. Idealan primer je drzavni sektor. Pre X godina sam imao prilike da obidjem informaticko odeljenje Narodne Banke Srbije. Ne znam da li su se stvari promenile od tada, ali ono sto sam video je bilo zalosno. Kompjuteri na kojima su radili stari bar 10 godina, podrumska kancelarija koja odrzava koliko im je to odeljenje zapravo bitno, i takva apatija medju zaposlenima da to nigde posle nisam video. Da li tamo i na slicnim mestima uopste postoji mogucnost ikakvog napredovanja, to mi nije poznato…
Nemanja Čedomirović
Oboje imate odlicne komentare, ne bih nista mnogo dodavao, osim, Vedrane hajde da napises neki tekst, vidis da imas sta da kazes :).
Ja problem vidim u “pijaci” koja se trenutno desava na IT trzistu u Srbiji. Dok god ima ovih koji kao laste selice prelaze iz jedne firme u drugu koja ponudi vise i onih koji to placaju, nece nama mnogo bolje da bude.
Nadam se da ce bar vecina shvatiti da ce kvalitet na kraju da pobedi, a dok se to ne desi na nama je da pisemo ovakve tekstove i probamo da pokazemo da postoje i drugi nacini od “lako je njemu/njoj”.