Nedavno sam pročitao knjigu “The Power Of Habbit Why We Do What We Do In Life And Business” [1] od Čarlsa Duhiga (Charles Duhigg), iz koje sam puno naučio i koja me je naterala na razmišljanje. Kako bi moj život bio drugačiji ako bih više stvari posmatrao kao navike? Voleo bih da podelim jedan slučaj sa vama, gde je jednostavna promena percepcije problema, uspela da ga reši.

Kako biste bolje razumeli o čemu pričam, voleo bih da predstavim kolo navike ili kako je u knjizi nazvano “The Habit Loop” [3]. Svaka navika može da se rasčlani na 3 osnovne komponente: signale, rutine i nagrade. Signali ukazuju našem mozgu da je potrebno da uđe u određenu, uvežbanu i automatizovanu rutinu kako bi na kraju dobio očekivanu nagradu. To naš mozak koristi da bi automatizovao svaki proces u našem životu, koji nam je postao rutina, kako bi mogli da se fokusiramo na nove i interesantnije stvari. Dobar primer automatizacije jeste vožnja automobila. Koliko puta se desilo da dođete na posao, a da pritom ne možete da se setite kojim putem ste došli kao i šta se dešavalo oko vas dok ste dolazili? Za to možete da zahvalite svom mozgu koji vam je automatizovao dobar deo vožnje, kako bi mogli da razmišljate da li ste zaključali vrata kada ste izlazili iz stana.

Da biste još bolje razumeli kolo navike uzećemo jedan konkretniji primer. Pretpostavimo da ujutru idete da trčite kako bi uspeli da se razbudite i da se bolje osećate u toku dana. Radite to već neko vreme i možemo komotno reći da vam je “ušlo u naviku”. Svako jutro se budite, perete zube, uzimate opremu koju ste uredno pripremili prethodno veče, obuvate patike i polako krećete da trčite. Posle 30-45 minuta, završavate sesiju trčanja i vraćate se kući puni energije i spremni za novi dan. Šta se tu zapravo desilo? Prvo, imali ste signal, koji je bio u formi da ste videli opremu za trčanje da uredno stoji na ormariću što vas polako uvlači u predodređenu rutinu. Rutina podrazumeva da se oblačite za trčanje i da krenete da trčite. Po završetku, vaše telo ispušta endorfin kako bi vas nagradilo za uložen trud [2], što je ujedno i nagrada za datu rutinu. Vremenom će telo početi da očekuje, priželjkuje tu dozu endorfina svako jutro, što će olakšati održavanje prilično korisne navike.

Sličan princip možemo da primenimo i na poslu. U trenutku kada smo u firmi počeli sa agilnom transformacijom, odlučili smo da počnemo da radimo i code review [5] koji smo preuzeli kao praksu iz extreme programming-a [6]. Uprkos tome što smo timski odlučili da počnemo da radimo code review, osećalo se da je review nekako težak, naporan i nepoželjan. Isti šablon se pojavljivao i u drugim timovima. Pored svih pozitivnih stvari koje code review donosi, kao što su deljenje znanja, smanjivanje količine grešaka u napisanom rešenju i podizanje kvaliteta koda, imali smo ozbiljan problem oko usvajanja te navike. Šta se tu zapravo desilo? Pored naše ugrađene sklonosti da održimo stanje koje je vladalo pre promene (Status Quo bias)[4], mi zapravo nismo imali u potpunosti izgrađenu naviku code review-a. Kako bi mogli da napravimo naviku za code review, moramo prvo da ispoštujemo sve njene elemente: signale, rutinu i nagradu.

Signali za review su jasni. Kolega je upravo završio “user story” i želi da je markira kao završenu. Kako bi mogao da je završi, on mora da zamoli nekoga da mu pregleda rešenje, da bi bio siguran da je rešenje zadovoljavajuće. Onda počinje rutina. Par zajedno prolazi kroz ponuđeno rešenje i kroz dogovorenu listu za proveru kako bi bili sigurni da je sve odrađeno kako treba. Jedino što nam fali da kompletiramo kolo navike jeste nagrada. Nagrada i njena interpretacija u ranijim slučajevima je bila pogrešna, time da je motivacija bila eksterna i apstraktna, kao na primer “kvalitetniji kod”. Nagrada bi trebala da se oseti posle svake rutine. Trebala bi da bude nešto što bi nam zacementiralo naviku u glavi, što bi kasnije stvorilo želju i potrebu za takvim aktivnostima. Odlučili smo da promenimo nagradu tako što bi stavili akcenat na ljudski ponos, da se rešenje prezentuje i podeli sa kolegom u smislu prikazivanja tehničke kompetencije kao i međusobnog učenja. Code review je takođe odlična prilika za lični napredak, pošto se brzo dobije konstruktivna povratna informacija o kvalitetu rešenja. Takva nagrada mnogo bolje funkcioniše i uspeva da napravi sve potrebne elemente za naviku: signal, rutinu i nagradu. Ta navika daje rezultate.

Pored code review-a, postoje i druge aktivnosti, kao što su daily standup i retrospektive, koje ukoliko nisu shvaćene, mogu da budu veoma problematične, dosadne, monotone ili naporne. Ukoliko ne razumemo potrebu za njima ili možda ne vidimo korist od tih aktivnosti, gledaćemo da ih izbegavamo ili ukinemo. Umesto da te aktivnosti odbacimo kao nepotrebne ili beskorisne, možda bi trebalo da se zapitamo zašto imamo problem da ih prihvatimo i šta nam fali da ih konačno transformišemo u dobre i korisne navike.

[1] Power Of Habbit Book
[2] Neurobiological effects of physical exercise
[3] The Habbit Loop
[4] Status Quo Bias
[5] Code Review
[6] Extreme Programming