Nekoliko godina ranije, u trenucima kada sam počeo da ulazim polako u svet agilnog načina razmišljanja, jedno od imena koje se često provlačilo u literaturama bilo je Jasmina Nikolić. Pročitavši njenu impresivnu biografiju nisam mogao da odolim a da ne popričam sa takvom osobom. Čitajući intervju upoznaćete jednu fantastičnu osobu koja se kroz svoj rad osvrće na kompanije u Srbiji, dokle su stigle i da li su uopšte počele da razmišljaju o agilnom načinu rada, videćete i kako osoba poput Jasmine provodi jedan radni dan i kako pronalazi motivaciju.
Saznaćete kako je ljubav bila razlog ulaska u svet agilnog načina rada, kao i ekskluzivna najava knjige koju Jasmina uveliko piše.

Nemanja: Jasmina, kako bi ti sebe predstavila u par rečenica, a da nisu deo biografije koju će verujem svi pročitati nakon ovog teksta?

Jasmina: Prirodnjak “zalutao” među društvenjake. Polimat. Možda čak i gik. Mislim da sam najpre radoznala i uporna osoba, uporno radoznala :). Volim da analiziram strukture i uočavam sličnosti. Sasvim mi je prirodno da rešavam probleme, pravim nove rasporede, da spajam naizgled nespojivo. Volim da planiram, a radim kampanjski. Kretanje mi je nasušna potreba. A moto: tvoja ideja – tvoja odgovornost.

 

Nemanja: Da li si oduvek znala čime želiš da se baviš?

Jasmina: Nisam oduvek znala. Zapravo, oduvek sam lutala. I dalje sebe doživljavam kao nomada u profesionalnom smislu. Jedino što sam oduvek želela jeste da treniram umetničko klizanje koje mi i danas predstavlja izuzetno zadovoljstvo i način da se opustim i razbistrim misli. Kad pogledam unazad, ipak postoji zajednički sadržalac u svemu što sam radila – to je potreba da se nešto strukturno i logički presloži ili poveže na drugačiji način: od toplotne i astrofizike, arhitekture, prirodnih i programskih jezika i reforme studijskih programa, pa do kompanijskih organizacionih struktura i političke organizacije, a možda jednog dana i državne. Zapravo je taj put konstantno kretanje od manjih ka većim strukturama, tako da sam i sama radoznala gde je tome kraj. Moja misija je agilna država.

 

Nemanja: Otkud želja ali i energija da se pored redovnog posla baviš i edukacijom na fakultetu?

Jasmina: Već 17 godina radim u obrazovanju. Ja taj rad doživljavam kao redovan posao. Taj rad puni baterije. Studenti su najdivnija bića na svetu, a podučavajući njih i sama učim. Kada sam “otkrila” agilno, došla sam na ideju da ga uvedem u obrazovanje i tako postala tvorac “agilne pedagogije”. O tome sam pisala u članku Going Agile – Agile Methodologies in the Education of Global Citizens, može se pročitati u zborniku Britanskog saveta Going Global: Identifying trends and drivers of international education iz 2013, ili u “Agile Digital Age Pedagogy for Teachers: ADAPT”, Advancing Education Summer 2013. O tome sam i govorila recimo na konferenciji Online Educa Berlin 2015, Agile Approach to Learning Design 

 ili na seminaru Otvorenog Univerziteta u Kataloniji koji je nastavio da razvija agilne metode online učenja. Nastavljam da radim na tome s kolegom sa Univerziteta Volverhempton. U Njujorku već postoji škola u okviru formalnog obrazovanja – Agile Learning Center (http://agilelearningcenters.org/). Uverena sam da će agilno obrazovanje postati popularno, a želja mi je da osnujem Agilni univerzitet.

 

Nemanja: Otkud ti u svetu Agilne kulture?

Jasmina: Iz ljubavi. 🙂 Dugo sam se zabavljala s odličnim programerom, koji je prvi primetio da je Scrum nešto što bi mi ležalo. Tada su ga uvodili u firmi u kojoj je on radio. Nisam obratila pažnju na to sve do onog trenutka kada sam napisala jedan veliki projekat koji je odobren i za koji sam dobila sredstva za realizaciju. S obzirom da sam po prirodi samokritična, nikada ne polazim od toga da nešto znam, već uvek sve volim da proverim, preispitam i ako treba naučim. Na taj način sam birala i metodologiju i izbor je pao na Scrum. Počeo je proces edukacije, razvoja i primene, kao i druženja sa agilnim zajednicama poput njujorške http://www.meetup.com/nyc-kanban/, španske http://agile-spain.org/, hrvatske http://agile.hr/ ili grčke http://agilegreece.org/, koja ove godine organizuje drugu agilnu konferenciju. Iz projektnog menadžemnta sam se vratila u softverski razvoj, a odatle prešla u organizacionu kulturu, a kultura je nešto čime sam se inače bavim i na doktorskim studijama. Posebno mi je drago što sazreva i srpska agilna zajednica.

Nemanja: Šta je to Agile i kako bi opisala taj pojam/pojavu široj publici?

Jasmina: Agilno je pre svega kulturni manifest, sistem vrednosti, principa i stilova ponašanja primerenih brzom vremenu u kom  živimo i u kome smo naprosto zatrpani informacijama, prilikama, mogućnostima. Oslanja se na kompleksnije definisane uloge pojedinaca i njihovu veću odgovornost, zatim na ritmične procese, vizuelne alate, transparentnu komunikaciju, brze povratne informacije, sposobnost brzog razdvajanja žita od kukolja. Zahvaljujući agilnim postulatima i izvedenim ulogama, procesima i alatima poslovni i razvojni sektor efikasno i kvalitetno integrišu proizvod, dok istovremeno neprekidno uče. Uspešna usmena komunikacija ponovo postaje prioritet. U korporativnim tradicionalnim okruženjima ljudi su naučili na birokratske strukture i prebacivanje odgovornosti. U agilnom moraju da se razumeju da bi klijent bio zadovoljan.  

Nemanja: Kakvo je stanje Agilne kulture u srpskim kompanijama, da li imaš neki detaljniji uvid?

Jasmina: Iako je agilno kao metodologija sve traženije, to ne znači da je na zadovoljavajućem stupnju zrelosti. Iz mog iskustva prisutno je u firmama najrazličitijih veličina, od startapa do velikih kompanija i u različitim industrijama. Izazovi su isti kao i svuda u svetu. Kako premostiti jaz između poslovnog i razvojnog sektora i kako poslovni sektor agilizovati? Za to je potrebno razmišljati “out of the box” – jer proizvod nije nužno samo softver, kako sam i pokazala primenjujući ga u obrazovanju, a od nedavno i u politici.

Nemanja: Šta ti najviše smeta kod vlasnika domaćih kompanija?

Jasmina: Kad mikromenadžuju i kad paniče, odnosno prečesto uvode promene, ne sačekavši rezultate prethodnih. Po mom mišljenju je neretko bolje da vlasnici izađu iz upravljačke strukture.

Nemanja: Da li stanje može da se promeni i koje su to stvari koje svaka kompanija ili svaki vlasnik kompanije mora što pre da shvati i promeni u naredne tri godine?

Jasmina: Može da se promeni, ali ne može preko noći i ne može ako promenu ne podrži “prvi čovek” firme. Kompanije već same od sebe kreću ka Iterativno-inkrementalnom razvoju ciljeva, drugim rečima, strateškom planiranju takvom da akcija i vizija budu u konstantnom dosluhu. Tu ne sme da bude nikakvih zidova. Za to su potrebne nove uloge, lake strukture i svođenje birokratije na nužni minimum.

Nemanja: Svedoci smo da mnoge kompanije reč “agile” imaju samo u svom nazivu ili prilikom pisanja oglasa za posao, ovih dana je prosto moderno zvati sebe agilnom kompanijom. Koje su to karakteristike koje izdvajaju prave agilne kompanije od onih koje to samo imaju na papiru? Da li postoje takve u Srbiji?

Jasmina: Mislim da potrebu za agilnom transformacijom većina kompanija prepoznaje i iskreno želi. Promene često ostane na papiru pre svega, jer obuhvat transformacije nije dovoljan. Agilno se uvede u jedan dva tima, ili pak samo u IT sektor. Timovi umeju da ostanu neagilni, da nemaju potrebne funkcionalnosti, ostanu monolitni. Stoga bih u vezi agilne implementacije firme pre podelila na one sa uspešnom ili neuspešnom. Prave se izdvajaju po atmosferi, klimi. Sve uspešne liče jedna na drugu: high alignment, high autonomy. U vazduhu se oseća postignuće i samo-aktuelizacija. Ljudi su puni podrške, druže se. Hvataju se u koštac sa stresnim stilovima ponašanja. I pre svega, vole ono što prave.

Nemanja: Trenutno je u agilnom svetu jako popularan koncept #NoEstimate. Da li možeš ukratko da nam objasniš o čemu se tu zapravo radi?

Jasmina: #noEstimate i #beyondBudgeting dve su vrlo popularne teme u trenutnoj fazi razvoja agilnog razmišljanja. Pošto su vreme i novac uglavnom ograničeni resursi, investitori, menadžeri, klijenti očekuju procenu kada će porudžbina biti gotova i koliko će koštati. Te procene se tradicionalno prave na osnovu utvrđenih specifikacija, na samom početku razvoja, kada se najmanje zna. Procene se kasnije pretvore u noćnu moru poštovanja roka, budžeta i obuhvata proizvoda, pri čemu nešto od toga obično “strada”, a izmene nisu dobrodošle. U agilnom razvoju rešenje se traži u relativnim, iterativnim procenama koje zainteresovanim stranama treba da daju fer sliku o roku, budžetu i obuhvatu, a promene se očekuju i integrišu. Međutim, prava svrha relativnih procena nije da se postigne preciznost procene nečega što nikada nismo radili, već da se kroz diskusiju iz različitih uglova uoči potencijalna skrivenih kompleksnosti i odvajanje žita od kukolja u pogledu jasnosti i veličine zahteva pre nego što iz poslovnog pređe u razvojni sektor. Intuitivna procena i njen značaj tema je sjajnog filma “Dvanaest ljutih ljudi” kao i knjige Thinking fast and slow. Brzo razvrstavanje bekloga uz pomoć estimacije dobro je razumela firma Lunar Logic. Napravili su “no bullshit estimation cards” 🙂  Bacite pogled https://estimation.lunarlogic.io/. Protivnik sam takozvanog “fibonačijevog niza”, jer hteli-ne hteli vuče ljude u detaljisanje i precizne procene pošto koristi brojeve koji su na početku niza nediovoljno diferencirani po veličini, i onda se uđe u zametne i beskorisne diskusije razlikovanja jedinice od dvojke, dvojke od trojke i slično. Pobornik sam procenjivanja zarad razgovaranja, odnosno poker atmosfere. Agilni timovi često greše kada prvo diskutuju pa tek onda procenjuju, jer se u diskusiji nametne često mišljenje osobe najstručnije za to pitanje. Danas znamo da stručnost ne daje nužno najbolje rešenje. Stoga je važno da svako proceni za sebe i tek onda obrazloži procenu. Takođe, procene se mogu shvatiti kao pretpostavke na osnovu kojiih je nekada moguće doneti dobre zaključke u pogledu brzine rada, dinamike. Često, međutim, nije, jer timovi su nestabilni, ljudi nisu uvek jednako motivisani, ne radi se uvek isto. Dakle, da!estimate ako vodi u razgovor i inicijalnu selekciju i pojašnjenje zahteva, kao i ako su uslovi poznati i stabilni. Takođe, da!estimate ako se očekivanja klijenta konstantno resetuju tako da da uvek ima najprecizniju moguću procenu i bude uključen u odlučivanje o skoupu u situaciji u kojoj su budžet i vreme ograničeni. I konačno, da!estimate ako to znači “fer” procenu a ne nešto zbog čega ćemo se svi “držati za gušu” kad zaškripi. 🙂 Lean metode, kanban metod, rade po drugom principu, kontinuiranog toka (continuos flow). Kanban ograničava WIP (work in progress) i meri realni progres (cycle time, lead time) koji se može upotrebiti za predikciju, kao pokazatelj trenda, ili pada/rasta efikasnosti.

Nemanja: Kako je u Srbiji 90% IT kompanija outsource tipa, da li je agilno razmišljanje moguće implementirati u takvom okruženju?

Jasmina: Veoma je teško, jer je jaz između poslovnog i razvojnog sektora time još dublji. Dodatnu smetnju mogu predstavljati i kulturološke razlike. U poslednje vreme sam čest gost na tribinama ili u emisijama u kojima se diskutuje o situaciji IT sektora u Srbiji, gde se outsourcing prepoznaje kao nužno zlo. Bilo bi dobro videti koje bi mere mogle pomoći IT sektoru da pređe na razvoj proizvoda.

Nemanja: Koje su najteže situacije sa kojima se susrećeš kada te neka kompanija pozove da implementiraš ili pokušaš da implementiraš drugačiji način razmišljanja od onog na koji su do tada navikli? Da li ima uspešnih primera?

Jasmina: Najčešće su to kompanije u kojima je već postojao neki pokušaj agilne implementacije i nastala je trauma. Ili su pak kompanije same krenule u transformaciju i traže pomoć. Ima uspešnih primera. Najbolju transforamciju imaju startap kompanije, teže je tradicionalnim korporacijama, ili kompanijama koje rade s velikim brojem provajdera. A daleko najteže kompanijama koje nemaju podršku menadžmenta.  

Nemanja: Kako izgleda jedan tvoj tipičan radni dan?

Jasmina: Ne postoji jedan tipičan radni dan. Spadam u ljude koji rade više stvari odjednom. Polimat sam. To znači da će se ponedeljci razlikovati od utoraka, utorci od sreda…, dan u kom radim kod klijenta od dana u kom predajem ili razvijam svoju metodologiju, držim trening. Postoje možda tipični poslovi. Svaki dan je na neki način drugačiji i karakterističan. U svakom slučaju aktivna sam tokom celog dana i tokom čitave nedelje. Svakog dana planiram. Iako mi je teško da se plana pridržavam, volim flow i ako je ikako moguće srećne sticaje okolnosti. 🙂

Nemanja: Da li ovo znači da možemo neku knjigu ili nešto slično da očekujemo? 🙂

Jasmina: Planiram da objavim bar četiri knjige: Agile Education (gotova), Agile Business, Agile Politics i Agile Life. U poslednje vreme primećujem da se govornici na konferencijama najavljuju osim imenom i prezimenom i kao pisci jedne značajne knjige. Ja, šta ću, moram odmah četiri. 🙂

Nemanja: Šta te inspiriše, kako motivišeš samu sebe?

Jasmina: Inspiracija su mi ljudi poput Alberta Elisa (http://albertellis.org/about-albert-ellis-phd/). Pragmatični uporni iskreni vizionari. Zatim, dobra knjiga, najčešće o tome kako radi mozak. Svaka prilika da popravim grešku donosi novu energiju. Sunce i priroda. Dobrota. Hrabrost. Inspiriše me postignuće. Volim da planiram i postavljam ciljeve. Kako moja majka kaže – volim da promenim slike u glavi.

Nemanja: Šta je prvo što uradiš svakog jutra kako bi ti dan bio lepši?

Jasmina: Skuvam kafu i izvedem kuče u dvorište. Ako ima komšija, ćaskamo, ako nema, onda razmišljam o daljim planovima. Uglavnom počinju rečenicom: “A kako bi bilo da…?”

Nemanja: Omiljene knjige?

Jasmina: Suze i sveci Emila Siorana. Njegov Zli demijurg. Kvaka 22. Orvelova knjiga Niko i ništa u Parizu i Londonu. Ima odličan čulni opis “tipičnog” Srbina. Iljf i Petrov. Pol Oster. Na Drini ćuprija. Mendosina Istina o slučaju Savolta s upečatljivim slikama anarhističke Barselone. Pseće srce Bulgakova. Rado čitam neuronaučnu i kulturno-kognitivno-antropološku literaturu, sve što je u vezi sa mozgom i pamćenjem, a mogu da razumem. Recimo Gazanigina knjiga Who’s in Charge? Free Will and the Science of the Brain, Why life speeds up as you get older ili The Colonizer’s Model of the World.

Nemanja: TED video koji svako mora da odgleda?

Jasmina: Ja jedan da preporučim ne umem. 🙂 Mora bar tri.

• Omiljeni TED koji sam sama otkrila posvećen je radu mozga: Jill Bolte Taylor: My stroke of insight 

• Omiljeni TED koji su mi drugi preporučili govori o divnoj ranjivosti: Brené Brown: The power of vulnerability 

• Omiljeni TED koji puštam studentima posvećen je samopouzdanju: Amy Cuddy: Your body language shapes who you are 

Nemanja: Predavanje koje svako mora da odsluša/odgleda?

Jasmina: Recimo, jedno katko, efektno, poučno predavanje Alberta Elisa “Whine! Whine! Whine!” 🙂

Energija ovog neverovatanog čoveka je zarazna. Svaka mu je zlatna. Bio uticajan američki psiholog koji je 1955. razvio REBT, jedan od prvih oblika kognitivno-bihejvioralne terapije. Doživeo je duboku starost iako je je silno bolovao, posebno od dijabetesa II. Imao je neverovatan smisao za humor.

Nemanja: Čiji intervju bi volela da pročitaš i šta bi pitala tu osobu?

Jasmina: Volim iskrene intervjue. Zanimljiv sagovornik sigurno bi bio Ćavijer Albadaleho (Xavier Albadalejo), osnivač agilne zajednice Španije i master studija iz agilnog razvoja na Univerzitetu La Salje u Barseloni. Pitala bih ga kako radi na ličnom razvoju.

Od Sandre Savanović, trenera poslovnih veština, mnogo se može naučiti. Pitala bih je mnogo toga u vezi sa radom s različitim tipovima ljudi u stresu, a naročito kako koji tip reguje na nešto što ona zove “drmanje kaveza”.  

Nemanja: Konferenciju koju svako mora da poseti bar jednom?

Jasmina: Od naših međunarodnih konferencija preporučila bih konferenciju Coding Serbia, ako je bude. Što se regiona tiče, lično volim da odem na QED konferenciju koju svake godine organizuje CROZ. Od međunarodnih, to bi definitivno bila konferencija C2 Montreal (https://www.c2montreal.com/). Konferencija koju nisam propuštala bila je “Learning without frontiers” http://learningwithoutfrontiers.squarespace.com/, ali se, na žalost, ne održava više. Jedno od najboljih predavanja je baš s te konferencije iz 2011. godine, osnivač Vikipedije, Džimi Vejls govorio je o obrazovanju

Volim konferencije koje su mimo mejn strima. Najviše ipak volim češća a manja okupljanja, ljudi se bolje upoznaju, jače su veze. Omiljen mi je njujorški Lean/Kanban MeetUp koji se održava u Spotify-u. Ako se neko od publike zatekne u Njujorku, toplo preporučujem da proveri da li se održava Lean/Kanban meetup  u to vreme ili ako je u Njujorku petkom ujutru da ode na sedmu aveniju br. 124 u bar Le Pan Quotidien na jutarnji razgovor o agilnom, leanu i ostalim srodnim temama.

Nemanja: Gde su uspešne poslovne žene u Srbiji, zašto ih nema više i šta možeš da im poručiš?

Jasmina: Svuda oko nas. 🙂 Ja ih svakodnevno srećem. Radim sa njima. Mislim da doba ženskog preduzetništva tek počinje i ohrabrujem sve žene koje razmišljaju o upuštanju u preduzetničke vode da krenu što pre. Svaki trenutak je pravi.

Ime i prezime: Jasmina Nikolić

Linkedin profil: Jazilla

Scrum Alliance: https://www.scrumalliance.org/community/profile/jnikolic

Bonus video: