Da li je nekoga od vas zahvatio talas otkaza u poslednjih godinu dana? Da li ste kompanija koja je morala da otpušta određeni procenat ljudi u poslednje vreme? Ako je odgovor “DA” na jedno od ova dva pitanja, zanima me kako ste?

Sigurno smo svi (većina) svesni šta se dešava u IT industriji, kako u svetu tako i kod nas.

Marko Mudrinić se pobrinuo da, iako niste znali, sada znate sigurno, prvo tekstom o otkazima a onda i o pravima radnika u slučaju otkaza. Tu je naravno i Reddit post sa “direktnim” javljanjem iz firmi ljudi koji su sada već bivši.

Iz ugla zaposlenog, rekao bih da je situacija prilično jasna i jednostavna – desilo se šta se desilo, pljunemo u dlan i kreće kopanje po oglasima za posao kako bi pronašli novog poslodavca. Jasna je i jednostavna iz ugla – ako sam radio dobar posao, znam da sam vredan i da doprinosim, onda nemam (toliko) razloga za brigu, pre ili kasnije naći ću drugi posao. Ako sam pak neko ko je na poslu više vremena provodio uz Sony, bilijar, stoni tenis i ostale vragolije, onda da, imam razloga da se brinem, ali to je neki drugi par rukavica koji ne bih danas da otvaram.

Ono što mene više zanima je kakva je situacija iz ugla poslodavca? Rekao bih daleko složenija. Ne samo zato što je teško dati nekome otkaz, ne zato što se time ugrožava i reputacija i miran san poslodavca, već kako uopšte sprečiti da do toga dođe, i da li je to moguće?

Siguran sam da nijedan iole ozbiljan poslodavac ne spava mirno ovih dana. U excelu je veći deo dana, pravi različite scenarije šta ako sve krene južno, kako odreagovati, kako se najbolje, pre svega, ljudski poneti u datim okolnostima.

Jebiga, to je cena koju svaki CEO ili suvlasnik firme plaća, to mu je posao i mora time da se bavi. Zapravo, to je moja pretpostavka – da bi to trebala biti svakodnevnica čelnih ljudi u kompaniji.

Možda sam u krivu?

Na razmišljanje me navela činjenica da čim se desi neka veća kriza, ne prođe ni par meseci, a već kreću velike turbulencije u kompanijama.

To je bilo evidentno kad je pukla korona. U martu i aprilu sve je stalo, većina kompanija nije umela da se snađe u radu od kuće, kao da nije bilo evidentno da će se promena desiti.

A i da nije bilo korone, ponovo bi rad od kuće postao dominantan u 2022. i 2023. godini.

Isto se dešava i sada. Bilo je evidentno još od sredine prošle godine da će doći do novih turbulencija u industriji, a ponovo smo došli u situaciju da kompanije nisu snađene.

Kako su se kompanije spremale za novonastale probleme i one koji ce tek doći?

Ne znam, mogu samo da pretpostavljam, ali činjenica da čim je puklo nekoliko većih banaka i firmi koje su donosile novac u našu zemlju, “preko noći” je na stotine ljudi dobilo otkaze u domaćim firmama. To me navodi na razmišljanje da kompanije i čelni ljudi vode biznise šusterski.

Šta mislim pod tim i može li to drugačije?

Ključ je u postavljanju pitanja koje je Vuk Stanković opisao u svom tekstu, “Koliko dugo firma može da opstane bez prihoda?”.  Da li kao čelni ljudi u svojim firmama postavljate ovakva pitanja? Koja još? Koje još metrike pratite kako biste izbegli najteži scenario?

Najčešće greške koje prave vlasnici firmi

Ima ih sigurno mnogo, ovo je nekoliko onih koje se ponavljaju, rekao bih često – još češće u Srbiji:

• Firme se vode po principu “srpski gazda”. Ovde uglavnom mislim na to da se pre svega gleda da “gazda” zaradi najviše i uzme najveći cut bez obzira na posledice.
• Firme (pre svega outsourcing) rade na jako niskim maržama, vrlo često čak i sa negativnim poslovanjem, a sve u nadi da će “ubosti” jednog velikog klijenta koji će pokriti sve pređašnje troškove.
• Ne pravi se nikakva keš rezerva, već se posluje od meseca do meseca.
• Ne planira se godinu dana unapred, već je sve kratkog daha – daj da spucamo sve što brže, pa vidimo kako ćemo posle.
• Ne razmišlja se o diversifikaciji klijenata/usluga/biznisa, već se jaja drže samo u jednoj košari.
• Ne optimizuje se postojeći posao i način rada, već se dovlače novi ljudi u timove i radi se neefikasno.
• Ne optimizuju se troškovi eksternala.
• Previše ljudi sedi na klupi i čeka posao.
• Prevelike plate koje ne prate baš toliko veliko znanje i ekspertizu zaposlenih.

Šta možemo da uradimo kako bismo sprečili ili ublažili instant davanje otkaza kada biznis krene nizbrdo?

Možda će ovi saveti nekome zvučati banalno ili će reći “ali ti od toga ne možeš napraviti multi-milionski biznis” i verovatno bi bio u pravu. Ali, da li je to jedino bitno? Da li biznis mora da bude milionski?

Rekao bih da ne. Mislim da je mnogo bitnije da pre svega budemo ljudi, i naravno da biznis bude pre svega profitabilan, apsolutno!

Ali da ne gledamo kako da zgrabimo za sebe što više bez razmišljanja o posledicama. Da ne zaboravimo da u našim firmama rade ljudi koji imaju porodice, buduće potomke, neko sa slabijom ili boljom finansijskom slikom u porodici i da naše akcije kao vodećih ljudi u firmi mogu mnogim porodicama značajno promeniti živote.

Ovo su stvari koje ja gledam i o kojima maltene svakodnevno diskutujemo u Growit Agile:

• Famozni keš flow mora da bude pozitivan minimum 6 meseci unapred. U prevodu, ako sve stane – nemamo nove prihode, mi smo minimum 6 meseci ok sa keš rezervom i dogovorenim stvarima na kojima radimo. To je dovoljan period vremena da se svi prilagodimo novoj situaciji i ako treba da se daju otkazi, dovoljno vremena da se nađe drugi posao.
• U banci uvek stoje jedan do dva keš kredita (koji nisu aktivirani) koji su tu za brzopotezna pokrića ako nešto krene južno, da dodatno osigura ako se ovih 6 meseci iznad prolongira.
• Uvek imamo nekoliko finansijskih scenarija – mi ih zovemo DEFCON stanja. Ova stanja nam pokazaju šta se dešava sa keš flow tabelom, ako pre svega nismo dobri 6+ meseci i kako se to odražava na kompaniju i zaposlene.
• Optimizujemo način rada i utilizaciju posla. Stalno gledamo kako možemo bolje i kvalitetnije da radimo, a da pritom naša utilizacija po zaposlenom bude u opsegu 50-70%.
• Kreiramo duboka partnerstva i ugovore koji su možda finansijski manje isplativi ali zato donose dugoročnu stabilnost.
• Planiramo da nam EBITDA obigrava oko 20%.
• Radimo i sa SME i BIG segmentom – ne želimo da se fokusiramo samo na jednu industriju, ili samo na jednu vrstu klijenata.

Ne postoji jednostavno rešenje

Ako možda i nije bilo jasno, nadam se da sada jeste koliko je situacija iz ugla poslodavca kompleksnija.

Da li to zaposlenog treba da zanima? Možda i ne, ali bi bilo zgodno da je makar osvešćen da nije sve crno-belo.

Nadam se, takođe, da će i poslodavci nakon svih ovih turbulencija malo drugačije pristupati vođenju biznisa i pre svega finansijskom planiranju, i da će neke od ovih saveta primeniti.