Svesni smo brzine života, stresa, i svakodnevnih obaveza koje nas često preplave. U tom vrtlogu, lako je izgubiti kontakt sa samim sobom, zaboraviti da zastanemo i oslušnemo šta nam telo govori. Burnout postaje sve prisutniji, dok nas konstantna trka ka uspehu polako ali sigurno udaljava od sopstvene suštine. Ovaj tekst je priča o mom putovanju kroz takve trenutke, o lekcijama koje sam naučila, i o alatu koji su mi pomogli da pronađem mir u haosu.

Imala sam „sreće“ da se pred kraj fakulteta susretnem sa depresijom i anksioznošću. Dok su navodnici tu, reći ću vam da je to za mene bilo najstrašnije iskustvo u životu. Ko je kroz isto prošao, zna o čemu pričam. Potražila sam pomoć na vreme i uz odgovarajuću terapiju sam se oporavila. Međutim, kao što zarasla kost boli na promenu vremena, tako je i ta moja „boljka“ ostala negde u pozadini, da žiga i probada tokom „kišnih sezona“.

Ono što ovu okolnost čini srećnom, bez navodnika, jeste činjenica da sam kroz nju naučila da slušam šta mi duša i telo govore i da pratim te signale.

Ovo nije samo lekcija o prepoznavanju simptoma ili o prevenciji već o dubokom razumevanju sebe – o otkrivanju onih suptilnih poruka koje mi telo šalje svakog dana, čak i kada mi se čini da je sve u redu.

Poruke koje dobijam su raznolike, i svaka nosi sa sobom svoju težinu i važnost. Nekada dolaze u obliku blage nelagodnosti—osećaj da nešto nije u redu, da je vreme za promenu. Nekada u formi „Promeni“ (posao, okruženje, način ishrane), a nekada „Nemoj da bežiš“ (od izazova, odgovornosti, ljubavi) i dolaze u najrazličitijim trenucima i oblicima.

Sve ove poruke me ohrabruju da ostanem u trenutku, da se suočim sa izazovima i odgovornostima, čak i kada se osećam nesigurno ili preplavljeno. To su trenuci kada se moram podsetiti da bežanje nikada nije rešenje, već da se prava snaga krije u tome da ostanem i suočim se sa onim što dolazi.

Da vas ne zamaram sada svojim unutrašnjim dijalozima, verujem da imate već svojih dovoljno, podeliću sa vama jedan divan alat koji mi puno pomaže da opustim telo, kanališem misli i zaista čujem iz kog to „sna“ treba da se probudim, kada unutrašnji alarm zazvoni u sred noći.

Zove se joga nidra.

Susrela sam se sa njom pre 15 godina na svojim uvodnim časovima joge i već posle prvog pokušaja osetila sam blagodeti ove tehnike.

Primena je vrlo jednostavna: sve što treba da uradite jeste da legnete opušteno na leđa, zatvorenih očiju, dišete na nos, i pažnjom prolazite kroz celo telo, deo po deo. Kad god misli krenu da se roje, vraćate pažnju na disanje i na telo.

Glavna svrha joga nidre je da postigne stanje dubokog opuštanja i unutrašnje budnosti, gde je telo potpuno opušteno, ali um ostaje svestan. Ovo stanje može se porediti sa onim između sna i budnosti, gde um postaje otvoren za pozitivne sugestije i introspekciju. Joga nidra je dostupna svima, bez obzira na fizičku kondiciju, i može se praktikovati u bilo koje doba dana, posebno kada osećate potrebu za opuštanjem ili oslobađanjem od stresa.

Na YouTube-u možete pronaći detaljne instrukcije. Možete početi sa vođenom verzijom vežbe, gde slušate glas u pozadini koji vas vodi. Kasnije, kada se uhodate, vrlo ćete lako sami utonuti u joga nidru i pratiti svoj ritam.

Na kraju vežbe, zapamtite ili još bolje – zapišite misli koje su vam se iskristalisale. A ako ste slučajno i zahrkali tokom vežbe, to je takođe odlično!