Ovo je još jedan tekst o (ne)ravnopravnosti žena i muškaraca u ITju. Počela sam da ga pišem veoma ozbiljno: sakupljala zvanične podatke, analizirala statistiku, ispitivala ljude iz okoline. Onda sam shvatila da će to biti prosto dosadno. Za pisanje i za čitanje. Ja se ne bavim istraživačkim novinarstvom, ja sam samo neko ko voli da izražava svoja mišljenja i kad me pitaju i kad me ne pitaju. Zato ćete u ovom tekstu moći da pročitate moje trenutno mišljenje o ovoj temi, pa mi recite da li se slažete ili ne. A na dnu teksta ću ostaviti neke linkove, da bih svemu dodala jednu notu ozbiljnosti. Pa da počnem…

Moji prijatelji i kolege smatraju da se u ITju javlja manjak žena zato što ih se premalo obrazuje za inženjerske struke. Najverovatnije zato što smo odgajani tako da dečak bude tatin inženjer, a devojčica tatina učiteljica. Vaspitanje gura žene u neke “ženske” struke, počevši od osnovne škole, preko srednje, gde se već uveliko opredeljujemo za životni poziv. Ono malo ženske populacije što upiše tehničke fakultete, uglavnom i završi, ali to je taj sitan procenat od 18%.

Takođe, izvestan broj ljudi sa kojima sam razgovarala smatra da se žene opredeljuju za “ženska” zanimanja, tipa učiteljica, zato što takva zanimanja ostavljaju najviše slobodnog vremena za bavljenje porodicom. To možda jeste istina, ali vrlo je malo “ženskih” zanimanja koja pružaju mnogo slobodnog vremena. Većina njih, zapravo, uključuje rad u smenama, prekovremeni rad i rad vikendom. Prodavačica, kasirka, medicinska sestra… nastavite sami.

Ispitujući tuđe i sopstveno iskustvo u ITju, došla sam do zaključka da žene nemaju sistemskih problema da upišu fakultet ili nađu posao u struci. Problem je u tome što nas nije dovoljno zainteresovanih za IT, a taj manjak interesovanja vuče korene iz veoma rane mladosti i to je polje na kojem bi, po mom mišljenju, trebalo raditi. Trebalo bi informisati devojčice u osnovnim i srednjim školama da su tehnične nauke zanimljive, izazovne i unosne. Da za bavljenje istima treba imati mozak, a to imaju i dečaci i devojčice.

Naravno da nikad nije kasno da se odrasle žene ili devojke počnu baviti računarskim naukama. Gde ima volje, ima i načina. Drago mi je što postoje organizacije koje omogućuju ženama da, u nekom opuštenom okruženju, gde su većinom žene, uplove u te vode. Ali, kako mi se čini, ta strategija ne rešava problem nego prikriva posledice i, pritom, izaziva nove posledice u vidu odvajanja žena od muškaraca, tamo gde nema potrebe za odvajanjem. Problem treba ukloniti u korenu. To znači: obrazovati devojčice i dečake da u modernom dobu nema mesta razdvajanju muških i ženskih profesija, zato što razlike među polovima u velikoj meri mogu da premoste mašine. A te mašine mogu da dizajniraju, sklapaju i programiraju kako muškarci, tako i žene.

Problem ne mogu da reše ni žene ni muškarci, nego ljudi. Zajedno i jednako.

P.S. Kao što sam obećala, evo nekoliko linkova do tema koje se obično načnu kad se priča o ženama u poslu:

1. Feminizam se oko mene uglavnom posmatra kao negativan pojam. Iza reči feminizam se krije dosta različitih težnji, pa preletite samo, ako niste već upućeni.
2. Seksizam je još jedna reč koja se koristi i gde treba i gde ne treba. Evo šta tačno podrazumeva.
3. Mobing nije neravnopravnost žena nego mnogo ozbiljnije kršenje zakona, a njemu su izloženi i muškarci.